moje iskustvo sa crnogorskog primorja je uglavnom dobro. Mozda zato sto sam i delom crnogorskog porekla, ali ipak sam odrastao i rodio se u Kikindi. Kikindi, mestu podobnom za gašenje svih gorštačkih tendencija! No, moje iskustvo se dalje razvija te nedavno dolazim do zaključka da su mnogo ljubazniji i tobpliji crnogorci sa juga (Bar i južno od Bara) nego ovi sa severa. Interesantno je da, kome god sam izneo ova zapažanja, je gotovo ostao začudjen. Cene me, poštuju, ali opet su gotovo zgranuti mojom opservacijom. Daleko od toga da ja, sada sumnjam u kvalitet moje procene (obzirom da sam poprilično ekstravertno orijentisan i ubeđen da bi i sa Dalaj Lamom 'otpjevao' koju) ali, ne mogu da ostanem indiferentam prema reakcijama mojih najbližih. E, sada, kada sam lepo sve ovo izmiksao i 'obradio', došao sam do sledećih zaključaka/potpitanja:
1. nemaju toliko turista, pa se ni ne smore od istih, te zadrže prosečan/rođenjem dat nivo ljubaznosti...dakle, ne potroši se ljubaznost i toplina,
2. ljudi, odnosno, saznao sam da je Bar i od Bara prema Albaniji, postao deo Crne Gore, tek nakon Balkanskih ratova od 1912. godine. Nisam poznavalac migracija, kao ni uopšte crnogorske istorije te etničkih prilika tog i sadašnjeg doba,
3. uglavnom sam imao kontakt sa meštanima (što nije slučaj za sever - barem ne kada je ugostiteljska i trgovinska delatnost u pitanju, pa rade rodje iz srbiju) koji su u ovom delu primorja svesniji težine eura!
4. U tom području živi dosta ljudi koji su izbelgli tokom poslednjih ratova, pa ''...muka napravi čojeka...''
Dakle zaključak je...idite ljudi u Bar...Dobre Vode, Utjehu, Ulcinj/Velika plaža...ljudi su totalno ok! Prvo mesto osvaja Bar, grad sa fenomenalnom pijacom, uvek svežom ribom, nasmejanim meštanima, koji imaju kulturu ''trga'', blejanja...
Suicidalno
ponašanje ili suicidalnost, je definisano kao kontinuum, od suicidalne ideacije
(zamišljanja), preko pokušaja suicida, pa sve do izvršenja suicida. Najčešće,
suicid se definiše, kao fatalni čin samopovređivanja, sprovoeden pod manje više
svesno samodestruktivnom namerom.
Suicidalni
proces izgleda ovako: Rizični i
protektivni faktori (kulturološki, sociološki, psihološki, biološki) Situacioni faktori (Prisustvo
stresnora, Dostupnost i smrtnost suicidalne metode) Pokušaj suicida; Smrti/preživaljavanje; Efekat posle. Dakle proces
se, uslovno rečeno vrti (barem kada su ljudi pod suicidalnim rizikom u pitanju)
oko dominacije rizičnih nad protektivnim fatkorima. Konačno, život daje onaj
koji pobedi. Godišnja incidenca, barem kada je naša planeta u pitanju, a prema Svetskoj
zdravstvenoj organizaciji je 16 izvršenih samoubistava na sto hiljada stanovnika.
Niska stopa, tj. do 10 suicida godišnje na 100 000 stanovnika je zabeležena u Azerbejdžan,
Jermenija, Albanija, Grčka, Gruzija, Tadžihistan, Uzbekistan, Turkmenistan,
Malta, Velika Britanija, Španija, Portugal, Irska, Italija, Holandija - čitaj "normalne" zemlje, dakle kod najmanje stope nema neke socio-ekonomsko-religiozne pravilnosti! Pod
visokom stopom suicida se smatra broj iznad 16 pa do 40 izvršenih suicida godišnje
na 100 000 stanovnika. SZO je zabeležila iznad 40 suicida u Šri Lanki za vreme
građanskog rata, a to me potseti, no tu ruku na srce, kao uzročnik vidimo PTSD. Takođe, visoka stopa je registrovana u Japanu, vid odgovornosti i ozbiljnosti. Podseti me na studiju u kojoj kažu da depresivni ljudi bolje procenjuju realnost, a nedepresivni slabije, dakle strategija je THINK PINK!!! U svim zemljama
sveta, suicid je među muškarcima je dva do 4 puta češći nego kod žena, sem u Kini
gde je zastupljeniji među ženama, vau?! Takođe, veća stopa samoubistava je
registrovana kod starijih i kod ljudi 15-24 godine.
Ovo je link
Televizije Vojvodine, koja predstavlja studiju stavova o suicidu koje je uradio
EXIT team, a koja opet dosta detaljno izveštava o nekim aspektima.
No, ono šta
je fascinantno je sama reakcija ljudi koji su bili tog dana na Gazeli, a za
mene i surovost tih ljudi prilikom hapšenja tog jadnička – po principu home
run/grupnog seksa. U svakom slučaju strpljivost, upravo organa reda je sačuvala
jedan život, a to ne smemo da zaboravimo. Ono šta ne smemo da zaboravimo je
komentar „…ma pomoći ću mu; nek skoči jel znaš koliko je red…“. I konačno
gospođa koja je postavila dvoje dece, namontirala im osmeha i zamolila lika da
pre suicida uđe u kadar. Moje pitanje je:
Gde je granica Srpskog ludila?
I naravno
komentarisali smo svi na poslu…i jedan od komentara je bio…postajemo kao
Amerika!! Kao užas?!? A šta smo do sada bili?!? Stopa kriminogenog ponašanja je
oduvek bila ista-maltene citiram PR MUP-a, gde na ovaj broj stanovnika imamo i
isti broj serijskih i masovnih ubica (u ovaj zbir Haška statistika i ne ulazi).
Mi smo kao nacija bolesni. Psihopatološki fenomeni upravo svoj maksimum
doživljavaju upravo onda kada ne možemo da kontrolišemo svoje ponašanje.
Kontrolne instance ličnosti nestaju i jednostavno, psihopatologija usled (umora,
letargije, težine života ne ovim prostorima, i sl.) izbija na površinu a mi kao
nacija ludimo, ludimo i to decenijama. Taj vid kolektivne patologije je redak!
Ni jedna zemlja tranzicije, savremenih dostignuća civilizacije – ipak mi smo
Evropa, nije doživela!
Prema tome,
ova zemlja boluje od retke i opasne bolesti, psihijatrijsko/psihološkog
karaktera, mi ništa ne preduzimamo, simptoma je sve više, a lek nam je
nedostupan ili nije poznat!!!
Šta da
radimo, pitam ja Vas? Kako da izlečimo narod Srbije, da se ovakva zla ne bi
ponavljala.
Usput, tu je
i link Centra Srce, koji se bavi i prevencijom suicida.
No, ono sta sam sad ja u svojoj glavi počeo da vrtim i nabrajam su naše ogreške o tvrđavu koje su prisutne, poslednjih par godina, pa se setim "izleta" koji je bio namenjen rusenju zidića ne bi li dati kafić imao jos bolji pogled na prve redove Bačke strane. Ne bi li ekipa mogla i da se vidi dok sedi po kafićima! Strašno, odakle na pravo, da dozvolimo da se takve stvari dešavaju. Ne mogu i neću da budem bespomoćan! Čoveče pa nismo kućni ljubimci kojekakvih likova!? Sledeće šta mi pada na pamet, je obrušavanje tunela i laguma.
Posle toga, razmišljam o količini hibridne tekućine koja se strpljivo skuplja u nekoliko stotina TotsToi-a za vreme Exita, zamislite šta ta količina urina i kojekakvih hemikalija uradi...ili Exit angažuje baba sere iz nekog drugog univerzuma, koje to očiste, onako...preko noći.
E sad,koliko li je tu izraslina nastalo a tek koliko li će i pod čijom komandom. Pozivam one, kojima je istorija bliska da se bace na proučavanje svih onih stvari koje je tvrđava silom prilika odnegovala...pa da ih zajedno ako ništa drugo prebrojimoali svakako ne zaboravimo.
Prvenstveni
razlog, zašto vam se na ovaj način obraćam je intelektualni, kreativni i realan
potencijal sa kojim sam se susreo „boraveći“ na Draganinom blogu. No, razlog
zbog kog se obraćam, je manje inspirativne prirode, odnosno ogorčenost koja se
u meni stvorila povodom saznavanja vesti o pravljenju Novog mosta u Novom Sadu
na mestu stubova mosta Franca Jozefa (poslednja dva ruinirana stuba nasuprot
Petrovaradinske tvrdjave)?!
E sad, divno
je kada jedan grad dobija novi most. Verovatno bih se ja i najviše radovao,
kada bi taj most bio pešački, turistički, a ne sa četiri trake, koji će da
prolazi kroz tvrđavu i da izbije „negde-ko zna gde“ i uništi još nešto.
Komentari sa kojima sam se susreo http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=339530#hrono
i sa kojima se apsolutno slažem su uglavnom da:
- Novom Sadu ne treba takav most, tj. na tom mestu, potreban je eventualno
pešački,
- potrebno je napraviti most, koji će
poslužiti za teretni saobraćaj i to na mesto Žeželjevog/Peroševićevog,
- zagadiće se još jedan veliki deo grada,
- ostavite tvrđavu na miru, mogu da mislim kakve posledice će to da
stvori,
- najpotrebniji je most kod Ribarca,
koji će spajati polovinu grada preko Subotičkog bulevara sa Sremskom stranom…
Poprilično
sam siguran, da ovaj nesretni most, „mostom izbora“ čini, njegova atraktivnost
u smislu mogućnosti da preko mosta preko Dunava idete pravac kroz tvrdjavu
(takvog ni u Evropi nema). Racionalnijeg objašnjenja nema!
Moja molba
ujedno i zloupotreba Dragane i njenog Bloga se ogleda u jednostavnom pitanju: „Šta
mi kao pojedinci, tih i tih profesija možemo da uradimo, da sprečimo grupu moćnika
da donesu jednu ovakvu skaradnu odluku?“
Pritom,
mislim da možemo, zato i postavljam ovo pitanje na ovom mestu?
Impozantan uspeh srpskih tenisera, domaćoj populaciji dao je neverovatan vetar u krila/ledja! A to je dobro! Mi to mozemo...sve ih pobeđujemo...ma bolji smo od svih...i slične, predstavljaju parole koje su regenerisale arhetip "supernaturala", pažljivo negovan na ovim prostorima, ali na žalost i uistinu, bez ikakvog kredita. Želimo koje je gotovo uvek prisutnije od možemo, "sirotinju", koja je nekad i imala neko obrazovanje je bespoštedno trošila, vodila kroz ova područja...
Sada nas je najmanje, nikad nismo bili tužniji, a i dalje smo ponosni?! Imamo nove bogove, nama je dobro, a oni polako i zaboravljaju na nas! Ne žalim se na njih, verovatno bi i ja zaboravio na ovo ovde, verovatno je i to normalno a njih razumem. Nego, ne razumem kolektivno, narodno! Jel moguće da je i dalje potrebno i dovoljno leba i igara a da pritom ne želimo ništa da menjamo? Da li je moguće da isti ti obožavaoci teniskih/sportskih "svetinja" ne kapiraju da taj uspeh nije došao pukim kur...em (ne kažem da neki od teniskih/sportskih svetinja to ne upražnjavaju), nego disciplinovanim i mukotrpnim radom?! Pa kako onda mi na mas planu ne usvajamo taj model, već radimo to što radimo, da ne nabrajam!?
Dakle, hajde da napravimo zajedno TOP ten SRPŠTINE - srpskih karakteristika (mnogi su pokušali, ne kažem da nisu uspeli, ali sigurno nisu puno toga promenili) i da pritom postavimo strategije, da željene unapredimo, a neželjene unazadimo!
Stoga, svesrpski mislioci plajvaz u ruke, jer ipak iza nas ostaju dela...bila ona dobra ili ne!
Zovem se Dušan Vuković, imam 34 godine i živim i radim u Novom Sadu. Magistar sam psiholoških nauka, nisam oženjen i nemam (za sada) dece. Želja mi je da na ovaj način doprinesem unapređenju različiih oblasti psihologije, "umrežim" različite ljude i konačno, zabavim se!
Eto...:)